Tramp je u subotu, 3. januara, napao Venecuelu i uhvatio njenog predsednika Nikolasa Madura, a sada, dva meseca kasnije, ponovo se upustio u agresiju, ovoga puta protiv Irana. U ovom napadu, umesto hapšenja, iranski vrhovni vođa, ajatolah Hamnei, je ubijen, čime je okončana njegova gotovo četiri decenije duga vladavina.

Hamnei je bio poznat po autoritarnom režimu koji je gušio ljudska prava i slobode, posebno prava žena. Mnoge žene su bile ubijane zbog nepoštovanja strogih pravila, a demonstracije su se brutalno gušile. Iako se može reći da je njegov režim bio opasan po građane, Trampova motivacija za ovaj napad može biti dovedena u pitanje. Naime, Tramp, poznat po svojim interesima usmerenim ka resursima, kao što je nafta u Venecueli, više se fokusira na sticanje moći i bogatstva nego na istinsko oslobađanje naroda.

U međuvremenu, izraelski premijer Benjamin Netanjahu, koji je na vlasti u zemlji koja se suočava sa međunarodnom osudom zbog genocida nad Palestincima, nastavlja da sprovodi nasilje pod izgovorom zaštite bezbednosti Izraela. Njegove akcije takođe su vođene ličnim interesima, s obzirom na to da bi u slučaju gubitka vlasti mogao da se suoči s pravnim posledicama.

Napadi na Venecuelu i Iran predstavljaju ozbiljno kršenje međunarodnog prava, što se može uporediti sa Putinovim napadom na Ukrajinu. Ovi događaji postavljaju pitanje svrhe međunarodnog prava, pogotovo kada moćnici kao što su Tramp, Netanjahu i Putin deluju van okvira zakona, hapše i ubijaju bez ikakvih posledica.

S obzirom na to da su SAD i Izrael možda izračunali da će ovim napadom uništiti iranski režim, čini se da su podcenili sposobnosti Irana da se brzo konsoliduje i uzvrati na provokacije. Već su se videli znaci kontranapada, a iranske vlasti će se sigurno pripremiti za dalja iskušenja. Ova situacija može dovesti do destabilizacije čitavog regiona, s posljedicama kao što su haos, siromaštvo i izbeglice.

Nažalost, izgleda da nijedna strana u ovom sukobu nije zainteresovana za pregovore koji bi mogli smanjiti tenzije i sprečiti eskalaciju sukoba. Umesto toga, Tramp deluje kao da je odlučan da nastavi svoj imperijalistički pohod, a Kuba se čini kao sledeća meta, osim ako se nešto ne desi u međuvremenu.

Svet kakvim smo ga poznavali izgleda da se raspada, a internacionalni odnosi postaju sve napetiji. U ovoj situaciji, jedini način da se izbegne još veći sukob i humanitarna kriza jeste povratak za pregovarački sto, što se, nažalost, čini kao daleki san.

U zaključku, svet se suočava s opasnim vremenima, gde moćnici s lakoćom krše međunarodne norme i prava. Dok građani Irana i Venecuele trpe posledice tih odluka, ostaje da se vidi kako će se situacija razvijati u narednim mesecima. Niko ne može predvideti kako će se stvari odvijati, ali jedno je sigurno – tenzije će rasti, a posledice će biti teške kako za te države, tako i za čitav svet.