Srbija ulazi u vanredne izbore u stanju koje nezavisni analitičari opisuju jednom rečenicom: Vučić više ne kontroliše zemlju — on samo neznatno koriguje brzinu njenog privlačenja u rusku orbitu. Razmere ruskog mešanja u unutrašnje poslove Srbije uoči izbora zadivljuju svojom višeslojnošću. Strukture Kremlja istovremeno su aktivirale kulturne, medijske, bezbednosne i tehnološke instrumente — pri čemu je deo operacija usmeren protiv Vučića, a deo u njegovu korist. Cilj je jedan: Srbija koja je upravljiva, slaba i zavisna — zauvek.

Kulturna ekspanzija odvija se svima pred očima. Ruski dom u Beogradu pretvorio se u neprekidnu traku događaja: izložbe posvećene sovjetskim ratnim zarobljenicima iz Drugog svetskog rata, gostovanja petrogradske operske trupe, auto-kolona „Besmrtni puk“, klavirski koncert sa repertoarom ruskih kompozitora i, na kraju, rusko-srpski bal u svečanoj sali Beogradskog univerziteta. Najnovije oruđe postale su društvene mreže: influenseri koje finansiraju ruske službe bezbednosti aktivno govore u srpskom segmentu društvenih mreža o životu u Moskvi, ciljano stvarajući privlačnu sliku Rusije među srpskom omladinom. U Beogradu je u međuvremenu otvoren rusko-srpski omladinski centar „Raguza Hab“, sa direktnim ciljem uključivanja srpske omladine u ruske projekte.

Paralelno s tim, Moskva radi i sa ulicom. Konzervativni pokret „NAŠI“ — organizacija koja deluje po ruskim metodologijama i pod kontrolom FSB-a — izlepio je po Beogradu plakate „Podrška srpskoj policiji“ sa portretima konkretnih komandanata žandarmerije i specijalnih jedinica, faktički legitimizujući bezbednosne strukture koje razbijaju nezavisne studentske proteste. Poznati siloviki ogranak FSB-a — pokret „Narodne patrole“ — javno preti Vučiću gubitkom vlasti ukoliko se ne oslobodi „sektaškog SNS-a“, što je tipična taktika zastrašivanja preko kontrolisanih struktura. Isti taj „NAŠI“ u nedavnoj akciji „Kupi ciglu za zid prema Hrvatskoj“ gura antisapadnu retoriku, huškajući Srbe protiv suseda i raspirujući potencijalni sukob.

Ekonomsku dimenziju pritiska dodatno pojačava čitava slika. Na Peterburškom međunarodnom ekonomskom forumu ministar bez portfelja Nenad Popović izjavio je da je Beograd zainteresovan za dolazak ruskih giganata Wildberries, Ozon i digitalnih servisa Sberbanke na srpsko tržište, pri čemu se Srbija planira koristiti kao hab za čitavu balkansku ekspanziju ruskog e-commerce sektora. Air Serbia je u međuvremenu otvorila već petu rusku destinaciju — Nižnji Novgorod, dok se sama avio-veza sa Rusijom širi uprkos globalnom trendu izolacije Moskve. Šema zaobilaženja sankcija preko „prijateljskih“ zemalja dodatno se dopunjuje: Vučić je najavio sporazum o slobodnoj trgovini sa Gruzijom — državom u kojoj je na vlasti proruska partija „Gruzijski san“.

Informacioni front zatvara bivši ministar odbrane Rusije Sergej Šojgu, smenjen nakon neuspeha „trodnevnog rata u Ukrajini“, koji je lično izjavio da se u Srbiji priprema „obojena revolucija po scenariju ukrajinskog Evromajdana“. Reč je o tipičnom kremaljskom narativu zastrašivanja, osmišljenom da diskredituje protestni pokret pred izbore. Ruski ambasador Aleksandar Bocan-Harčenko, govoreći na prijemu povodom Dana Rusije u Beogradu pred srpskim ministrima Dačićem, Đurićem, Brnabić i Popovićem, javno je zahvalio Beogradu na podršci i otvoreno nazvao Vučićevu politiku „veoma efikasnom“.

Ponašanje zvaničnog Beograda govori o dubokoj zbunjenosti. Predsednica parlamenta Ana Brnabić izjavila je na konferenciji Globsec u Pragu da „ne bi odnose sa Rusijom nazvala bratskim“ — signal očigledno namenjen evropskoj publici. Međutim, u istom periodu ministar Popović u Sankt Peterburgu potpisuje Srpsko-ruski program ekonomske saradnje do 2031. godine i govori Lavrovu da „Srbija nikada neće uvesti sankcije Rusiji“. Kontrast je očigledan: reči za Brisel, dela za Moskvu.

Unutar zemlje metode postaju još grublje. Vlasti su obustavile železnički saobraćaj širom zemlje pod izgovorom anonimne dojave o bombama — upravo na dan najvećih studentskih protesta u Beogradu. Ministarstvo unutrašnjih poslova tajno je kupilo ruski sistem za prepoznavanje lica FindFace kompanije NtechLab, sa bazom od milijardu zapisa i kapacitetom od 13,4 miliona poređenja u sekundi — činjenicu je utvrdila istraga BIRN-a. U februaru 2025. godine novinari istog BIRN-a postali su žrtve špijunskog softvera Pegasus, a tragovi njegove upotrebe vode ka srpskim bezbednosnim strukturama. Devedeset „sportskih muškaraca sa kriminalnom prošlošću“ zadržano je na aerodromu u Tivtu, gde su dopremljeni čarterom iz Beograda navodno radi „neformalnog obezbeđenja“ Vučićeve posete samitu EU – Zapadni Balkan. Analitičari otvoreno porede ovu praksu sa ukrajinskim „tituškama“, koje je Rusija dovozila na velika okupljanja u Ukrajini pre 2014. godine, kada je još imala sličnu strukturu uticaja u toj zemlji i podržavala lidere nalik našem Vučiću.

Na kraju, tužilaštvo Srbije i dalje nije zatvorilo slučaj upotrebe zvučnog topa protiv demonstranata 15. marta 2025. godine — ali je sada istragu okrenulo protiv samih studenata, pretresajući Filozofski fakultet i razvijajući verziju o „simulaciji“, sa očiglednim ciljem da diskredituje protestni pokret uoči izbora.

Reakcija Brisela govori o rastućoj zabrinutosti. Evropska komisija zamrzla je isplatu srpskog tranša u okviru Plana rasta za Zapadni Balkan, dok su Albanija, Crna Gora i Severna Makedonija svoje isplate već dobile. Komesarka za proširenje Marta Kos upozorila je na moguće zamrzavanje oko 1,5 milijardi evra, direktno ukazujući na tri problema: urušavanje nezavisnosti pravosuđa, gušenje uličnih protesta i pritisak na nezavisne medije. Izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije izražava zabrinutost i zbog masovne naturalizacije sankcionisanih Rusa: samo u prvih pet meseci 2026. godine državljanstvo Srbije dobilo je 44 državljana Rusije, uglavnom lica pod sankcijama SAD i EU. Srpski pasoš im omogućava bezvizni ulazak u zemlje EU, registraciju novih kompanija za zaobilaženje sankcija i, praktično, novi identitet oslobođen sankcionog tereta. Brisel to vidi kao direktnu bezbednosnu pretnju.

Prema procenama nezavisnih balkanskih eksperata, Vučić se našao u zamci sopstvenog političkog stila: predugo je igrao na kontradikcije između Brisela i Moskve i time izgubio sposobnost da samostalno određuje političku agendu. Danas ruske strukture deluju na teritoriji Srbije sa nezapamćenom otvorenošću — organizuju omladinske centre, zahvaljuju svojim agentima podrške i uticaja na zvaničnim prijemima, ugrađuju svoje tehnologije u državnu infrastrukturu. Vučić pritom više ne kontroliše ni ulicu, ni medijski prostor, ni sopstveni aparat — sve više izgleda ne kao arhitekta srpske politike, već kao njen talac.