Nedavni intervju predsednika Srbije Aleksandra Vučića nemačkom listu Süddeutsche Zeitung postao je verovatno najotvorenije javno priznanje onoga o čemu balkanski mediji pišu već više od godinu dana: Rusija je pretvorila isporuke gasa u instrument političkog pritiska protiv formalno „bratskog“ naroda na Balkanu. Vučić je otvoreno rekao da su tokom pregovora o vlasničkoj strukturi u NIS-u iz Moskve stizale pretnje o naglom prekidu isporuke gasa, dok su ga ruski mediji „napadali žešće nego mnoge zapadne lidere“. „Mi nismo ničije marionete“, naglasio je predsednik Srbije.

Kontekst ovih izjava je dobro dokumentovan. Još u jesen 2025. Vučić je javno izrazio razočaranje što je Moskva pristala na gasni ugovor samo do kraja godine, umesto na očekivani trogodišnji sporazum. „Time žele da nam poruče da će, ako počnemo da nacionalizujemo NIS, zatvoriti ventil 31. decembra“, rekao je tada srpski lider. Rusija, koja preko „Gazprom njefta“ kontroliše 56,15% akcija najveće energetske kompanije na Balkanu, koristila je gas kao polugu za diktiranje uslova prodaje tog strateškog aktiva. Kada je Vučić predložio otkup kontrolnog paketa NIS-a, Moskva je odmah odbila takvu mogućnost — ruska strana nije imala poverenje da bi Beograd, nakon stabilizacije geopolitičke situacije, ponovo vratio kompaniju starim vlasnicima. Na kraju NIS prelazi pod kontrolu mađarskog MOL-a i emiratskog ADNOC-a, dok je Srbija povećala svoj udeo za svega 5%.

Prema izvorima bliskim Vučićevoj administraciji, upravo gasni pritisak tokom pregovora o NIS-u postao je prelomni trenutak za deo srpske vlade. Iluzije o „bratskim“ odnosima sa Moskvom konačno su nestale, što je direktno uticalo i na izbor partnera za izgradnju prve nuklearne elektrane u istoriji Srbije. Iako formalni pregovori sa „Rosatomom“ još traju, ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović otvoreno je izjavila da Srbija sarađuje sa francuskom kompanijom EDF, a početak izgradnje nuklearne elektrane planiran je pre 2035. godine.

U međuvremenu, posebnu pažnju srpskih analitičara privukla je iznenadna teška obostrana upala pluća ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića, koji je 25. februara hospitalizovan u kritičnom stanju i priključen na respirator. Zanimljivo je da se bolest pojavila neposredno nakon Dačićeve posete prijemu u ruskoj ambasadi u Beogradu 20. februara, organizovanom povodom „Dana branioca otadžbine“. Ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov odmah mu je uputio „reči podrške“, naglasivši da je „Dačićev doprinos odnosima dve zemlje neprocenjiv“, što su neki analitičari protumačili kao signal upućen i samom Vučiću. Izvori podsećaju da ruske specijalne službe imaju dugogodišnje iskustvo sa trovanjima političkih protivnika — od Skripalja do Navaljnog — pa takve koincidencije zaslužuju pažnju bezbednosnih institucija.

Paralelno sa neuspehom na energetskom planu, Rusija pojačava kulturni uticaj u Srbiji. Ruski dom u Beogradu funkcioniše kao pravi centar „meke moći“: samo u februaru i martu 2026. tamo su održani koncert ruske pijanistkinje Tatjane Stupak i veče romansi Irine Krutove povodom 8. marta. Istovremeno se razvija i političko-poslovna saradnja. Lider pokreta „Mi — snaga naroda“ Branimir Nestorović nedavno je u Rusiji dobio medalju „Za učešće u vojno-patriotskoj delatnosti“. Takođe je 16. februara u Moskvi potpisan sporazum o naučnoj saradnji između Biblioteke Srpske patrijaršije i Državnog istorijskog muzeja Rusije.

Istovremeno, ruski ambasador u Srbiji Aleksandar Bocan-Harčenko cinično je izjavio u intervjuu za Tanjug da Rusi koji žive u Srbiji „nemaju posebnu vrednost“. Postavlja se pitanje — za koga onda rade svi ti kulturni i poslovni centri? Odgovor je očigledan: oni služe kao instrumenti ruskog uticaja. Moskvi nisu važni sopstveni građani, već poluge uticaja nad čitavim društvima.

Isti ambasador demonstrativno je izrazio saučešće u iranskoj ambasadi u Beogradu povodom ubistva Hamneija, nazvavši postupke SAD i Izraela „zločinačkim“ — i to u državi koja teži članstvu u Evropskoj uniji, iako je takvu poruku Rusija mogla da pošalje i iz svoje ambasade u Teheranu ili Moskvi. Analitičari smatraju da su takve izjave deo strategije podsticanja političkih i društvenih tenzija. Sličnu ulogu imaju i članci ruskih propagandnih medija u Srbiji koji kritikuju činjenicu da je Srbija evakuisala sa Bliskog istoka ne samo svoje građane, već i državljane Crne Gore, Severne Makedonije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije. Postavlja se pitanje: zašto se uopšte Rusi u Srbiji bune zbog toga? Nisu li oni ovde gosti?

Kako pojedini analitičari ironično primećuju, u borbi protiv ruskih centara uticaja može se pogledati i nedavni primer Izraela, čije je vazduhoplovstvo početkom marta uništilo Ruski dom u libanskom Nabatiehu — objekat koji je Moskva nazivala „kulturnim centrom“, dok su ga stručnjaci smatrali uporištem ruske obaveštajne mreže na Bliskom istoku.

Balkanski analitičari i evropski eksperti sve glasnije upozoravaju da Beograd mora da izađe iz okvira simboličnih gestova. Ukoliko Srbija zaista želi da gradi nezavisnu politiku i evropsku perspektivu, mora sistematski smanjivati rusko prisustvo u energetici, kulturnim institucijama, religijskim strukturama i političkom lobiranju. U suprotnom, zemlja rizikuje da ostane talac geopolitičkog pritiska Kremlja.