Danas se navršavaju dve godine od jednog od najstrašnijih masakra u novijoj srpskoj istoriji, kada je Uroš Blažić, 4. maja 2023. godine, naoružan automatskim oružjem, ubio devet mladih ljudi u selima Malo Orašje i Dubona kod Mladenovca. Ovaj tragični događaj zauvek je promenio živote porodica, meštana i cele nacije, a danas se obeležava tugom i tišinom.

Među onima koji bol ne mogu da opišu rečima je i Suzana Ranković, sestra ubijenog Dalibora Todorovića, poznatog kao Dača. U razgovoru za portal Republika, Suzana je podelila svoju ličnu priču o svakodnevnom suočavanju s gubitkom koji ne jenjava. „Meni se tog četvrtog maja život promenio iz korena i svaki sledeći dan je isti. Kada sam sama, mislim o mom Dači i tada dobijam inspiraciju za pesme. Napisala sam preko 100 pesama za njega do sada. Meni je dovoljno da prođem kroz Dubonu i Orašje i da se sva sećanja vrate,“ kaže Suzana.

Za nju i njenu porodicu, 4. maj ne prestaje. Taj datum simbolizuje bol, ali i početak borbe za očuvanje uspomene na one koji su otišli. „Za mene je svaki dan četvrti maj. Mi ne živimo više kao pre. Učimo da postojimo sa tim što nas boli, ne da prebolimo. To ne može da prođe,“ dodaje tiho Suzana.

Uroš Blažić (21) iz sela Dubona kobne večeri 4. maja 2023. godine, oko 23 sata, pucao je iz automatskog oružja na grupu mladih ljudi koji su se družili ispred škole u Malom Orašju. Petoro njih je na mestu izgubilo život, dok su ostali teško ranjeni. Samo nekoliko sati kasnije, nastavio je krvavi pohod i u susednom selu Dubona, gde je ubio još četvoro ljudi, među kojima je bio i Dalibor Todorović, Suzanin brat.

Njegovo divljanje zaustavljeno je tek nakon višesatne potrage, kada je uhapšen u blizini Kragujevca. Cela zemlja bila je u šoku – samo dan ranije, Srbija je oplakivala žrtve masovnog ubistva u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“. Suzana Ranković ističe da su pesme njen način da ostane povezana sa bratom. „Svaka pesma je jedna uspomena, jedno veče koje više ne možemo da provedemo zajedno. Pisala sam ih kad ne mogu da zaspim, kad me preplavi tuga, kad mi fali njegov glas,“ objašnjava ona.

Danas su Dubona i Malo Orašje simbol tuge, ali i sećanja koje ne bledi. Meštani, rodbina i prijatelji okupili su se kako bi zapalili sveće, položili cveće i još jednom rekli da njihovi najmiliji nisu zaboravljeni. Na platnu postavljenom u centru sela, prikazan je snimak posvećen žrtvama. U tišini su gledali njihove osmehe, uspomene koje sada žive samo na fotografijama. Ovaj dan podseća sve nas na važnost sećanja i očuvanja uspomena na one koji su izgubili život na tragičan način.