U uslovima nastavljenog sučeljavanja Moskve sa Zapadom, ruski uticaj na Balkanu poprima nove oblike. Decembar 2025. godine pokazao se kao indikativan trenutak: na talasu masovnih protesta u Srbiji, pritisaka oko Naftne industrije Srbije (NIS) i gasnog ugovora, tema dodeljivanja diplomatskog statusa Srpsko-ruskom humanitarnom centru u Nišu ponovo se vratila u javni diskurs. Ključni glas koji je ovu inicijativu izneo bio je Ivan Kostić — predsednik nacionalističke stranke „Dveri“ i dugogodišnji promoter interesa Kremlja u Beogradu.

Centar u Nišu osnovan je na osnovu sporazuma vlada Rusije i Srbije, potpisanog 25. aprila 2012. godine od strane tadašnjeg šefa ruskog Ministarstva za vanredne situacije Sergeja Šojgua i ministra unutrašnjih poslova Srbije Ivice Dačića. Objekat se nalazi na strateški osetljivoj lokaciji — u Nišu, u blizini civilno-vojnog aerodroma „Konstantin Veliki“, druge po značaju vazdušne luke u zemlji. Ruska strana uložila je u infrastrukturu i opremu centra više od 40–42 miliona dolara. Formalno, reč je o međuvladinoj neprofitnoj organizaciji usmerenoj na saniranje posledica elementarnih nepogoda, humanitarno razminiranje i obuku spasilaca. Kao argumenti u korist centra najčešće se navode učešće njegovih zaposlenih u sanaciji posledica poplava u Obrenovcu 2014. godine i zajedničke obuke sa srpskim službama za vanredne situacije.

Međutim, geografija i prakse delovanja čine niški objekat idealnom platformom za obaveštajne aktivnosti. Niš se nalazi na oko 95 kilometara od Prištine i u dometu jedne od najvećih američkih vojnih baza u Evropi — Camp Bondsteel na Kosovu. Zapadni analitičari i stručnjaci povezani sa Pentagonom više puta su izražavali zabrinutost da se oprema centra, naročito vazduhoplovna sredstva i komunikacioni sistemi, može koristiti za radio-elektronsko izviđanje (SIGINT) i praćenje aktivnosti NATO-a na pravcu Kosovo–Severna Makedonija–Bugarska. Evropski parlament je u dokumentima iz perioda 2022–2024. godine direktno povezao centar u Nišu sa potencijalnom „špijunskom infrastrukturom“, pozivajući Beograd da obezbedi potpunu transparentnost njegovog rada ili da zatvori objekat kao uslov daljeg napredovanja na putu evropskih integracija.

Od 2017. godine Rusija sistematski insistira na dodeljivanju diplomatskog statusa osoblju centra, izjednačenog sa statusom zaposlenih u ambasadi. Za Kremlj to nije tehničko pitanje, već suštinski korak u transformaciji humanitarnog projekta u potpuno zaštićeni obaveštajni centar. Diplomatski imunitet omogućio bi nekontrolisan uvoz opreme putem „diplomatske pošte“ i značajno bi otežao rad srpskih i partnerskih bezbednosnih službi. Upravo zato su Sjedinjene Američke Države još 2017. godine oštro upozorile Beograd na neprihvatljivost takvog poteza. Pod pritiskom EU i SAD, srpske vlasti se do danas nisu odlučile na dodelu tog statusa, iako se pitanje periodično vraća na dnevni red.

Unutar Srbije oko centra se vodi politička borba. U decembru 2025. nekoliko opozicionih, proevropskih poslaničkih grupa podnelo je Narodnoj skupštini inicijativu za raskid sporazuma sa Rusijom i zatvaranje centra, ističući da za više od decenije njegovog postojanja nema transparentnih dokaza o njegovoj nezamenjivosti za građane. Posebno su naglasili da su pokušaji obezbeđivanja diplomatskog statusa za osoblje netipični za ad hoc humanitarne misije i dodatno pojačavaju sumnje u nehumnitarni karakter objekta. Ova inicijativa pojavila se paralelno sa rastućim pritiskom na Beograd u vezi sa NIS-om: SAD su uvele sankcije kompaniji sa dominantnim ruskim kapitalom, dok je predsednik Aleksandar Vučić javno postavio Moskvi rok za prodaju udela i prešao na kratkoročne gasne ugovore sa „Gaspromom“ do marta 2026. godine.

U tom kontekstu u javnost istupa Ivan Kostić — predsednik Srpskog pokreta „Dveri“, stranke koju međunarodni posmatrači opisuju kao ultrakonzervativnu, nacionalističku, evroskeptičnu i prorusku. Kostić je godinama povezan sa ruskim mrežama uticaja: njegova stranka ima sporazum o saradnji sa ruskom „Jedinstvenom Rusijom“, a on je više puta učestvovao na događajima u Moskvi uz prisustvo ideologa „ruskog sveta“ Aleksandra Dugina i oligarha Konstantina Malofejeva, ključnog finansijera proruskim mrežama na Balkanu. U decembru 2025. govorio je na međunarodnom „kongresu tradicionalnih vrednosti“ u Moskvi, na kojem je učestvovalo više od 100 predstavnika iz 51 zemlje.

Po povratku na srpsku političku scenu, sa novim signalima iz Moskve, Kostić koristi svoju platformu za promovisanje ruskih interesa. U javnom saopštenju inicijative prozapadnih partija za gašenje centra u Nišu nazvao je „apsolutno besmislenim i politički motivisanim“, optužujući ih da zanemaruju „stvarne potrebe države i građana Srbije“. Hvali ulogu centra u vanrednim situacijama i razminiranju, a zatim iznosi ključni politički zaključak: „u budućnosti ovaj centar treba da dobije diplomatski status“, uz naglasak da će njegov značaj za sve građane Srbije rasti. Time Kostić postaje glasnogovornik dugogodišnjeg zahteva Kremlja u trenutku kada je Beograd već pod snažnim ruskim pritiskom u energetskim i sankcionim pitanjima.

Bezbednosni stručnjaci i analitičari ovu kombinaciju — centar u Nišu, diplomatski status i figure poput Kostića — tumače kao deo hibridne arhitekture ruske obaveštajne prisutnosti na Balkanu. Istraživanja ukazuju da je centar uključen u širu mrežu instrumenata uticaja, koja obuhvata podršku radikalnim srpskim grupama (poput „Srbske časti“ i drugih), koordinaciju informacionih operacija i, verovatno, učešće u logistici regrutovanja srpskih dobrovoljaca i plaćenika za rat protiv Ukrajine. Njegov geografski položaj Rusiji obezbeđuje obaveštajne kapacitete nad zaleđem NATO-a, dok političko prisustvo služi kao poluga pritiska na Beograd svaki put kada se otvori pitanje sankcija Rusiji ili stvarnog napretka ka evropskim integracijama.

U uslovima nastavljenog sučeljavanja Moskve sa Zapadom, ruski uticaj na Balkanu poprima nove oblike. Decembar 2025. godine pokazao se kao indikativan trenutak: na talasu masovnih protesta u Srbiji, pritisaka oko Naftne industrije Srbije (NIS) i gasnog ugovora, tema dodeljivanja diplomatskog statusa Srpsko-ruskom humanitarnom centru u Nišu ponovo se vratila u javni diskurs. Ključni glas koji je ovu inicijativu izneo bio je Ivan Kostić — predsednik nacionalističke stranke „Dveri“ i dugogodišnji promoter interesa Kremlja u Beogradu.

Centar u Nišu osnovan je na osnovu sporazuma vlada Rusije i Srbije, potpisanog 25. aprila 2012. godine od strane tadašnjeg šefa ruskog Ministarstva za vanredne situacije Sergeja Šojgua i ministra unutrašnjih poslova Srbije Ivice Dačića. Objekat se nalazi na strateški osetljivoj lokaciji — u Nišu, u blizini civilno-vojnog aerodroma „Konstantin Veliki“, druge po značaju vazdušne luke u zemlji. Ruska strana uložila je u infrastrukturu i opremu centra više od 40–42 miliona dolara. Formalno, reč je o međuvladinoj neprofitnoj organizaciji usmerenoj na saniranje posledica elementarnih nepogoda, humanitarno razminiranje i obuku spasilaca. Kao argumenti u korist centra najčešće se navode učešće njegovih zaposlenih u sanaciji posledica poplava u Obrenovcu 2014. godine i zajedničke obuke sa srpskim službama za vanredne situacije.

Međutim, geografija i prakse delovanja čine niški objekat idealnom platformom za obaveštajne aktivnosti. Niš se nalazi na oko 95 kilometara od Prištine i u dometu jedne od najvećih američkih vojnih baza u Evropi — Camp Bondsteel na Kosovu. Zapadni analitičari i stručnjaci povezani sa Pentagonom više puta su izražavali zabrinutost da se oprema centra, naročito vazduhoplovna sredstva i komunikacioni sistemi, može koristiti za radio-elektronsko izviđanje (SIGINT) i praćenje aktivnosti NATO-a na pravcu Kosovo–Severna Makedonija–Bugarska. Evropski parlament je u dokumentima iz perioda 2022–2024. godine direktno povezao centar u Nišu sa potencijalnom „špijunskom infrastrukturom“, pozivajući Beograd da obezbedi potpunu transparentnost njegovog rada ili da zatvori objekat kao uslov daljeg napredovanja na putu evropskih integracija.

Od 2017. godine Rusija sistematski insistira na dodeljivanju diplomatskog statusa osoblju centra, izjednačenog sa statusom zaposlenih u ambasadi. Za Kremlj to nije tehničko pitanje, već suštinski korak u transformaciji humanitarnog projekta u potpuno zaštićeni obaveštajni centar. Diplomatski imunitet omogućio bi nekontrolisan uvoz opreme putem „diplomatske pošte“ i značajno bi otežao rad srpskih i partnerskih bezbednosnih službi. Upravo zato su Sjedinjene Američke Države još 2017. godine oštro upozorile Beograd na neprihvatljivost takvog poteza. Pod pritiskom EU i SAD, srpske vlasti se do danas nisu odlučile na dodelu tog statusa, iako se pitanje periodično vraća na dnevni red.

Unutar Srbije oko centra se vodi politička borba. U decembru 2025. nekoliko opozicionih, proevropskih poslaničkih grupa podnelo je Narodnoj skupštini inicijativu za raskid sporazuma sa Rusijom i zatvaranje centra, ističući da za više od decenije njegovog postojanja nema transparentnih dokaza o njegovoj nezamenjivosti za građane. Posebno su naglasili da su pokušaji obezbeđivanja diplomatskog statusa za osoblje netipični za ad hoc humanitarne misije i dodatno pojačavaju sumnje u nehumnitarni karakter objekta. Ova inicijativa pojavila se paralelno sa rastućim pritiskom na Beograd u vezi sa NIS-om: SAD su uvele sankcije kompaniji sa dominantnim ruskim kapitalom, dok je predsednik Aleksandar Vučić javno postavio Moskvi rok za prodaju udela i prešao na kratkoročne gasne ugovore sa „Gaspromom“ do marta 2026. godine.

U tom kontekstu u javnost istupa Ivan Kostić — predsednik Srpskog pokreta „Dveri“, stranke koju međunarodni posmatrači opisuju kao ultrakonzervativnu, nacionalističku, evroskeptičnu i prorusku. Kostić je godinama povezan sa ruskim mrežama uticaja: njegova stranka ima sporazum o saradnji sa ruskom „Jedinstvenom Rusijom“, a on je više puta učestvovao na događajima u Moskvi uz prisustvo ideologa „ruskog sveta“ Aleksandra Dugina i oligarha Konstantina Malofejeva, ključnog finansijera proruskim mrežama na Balkanu. U decembru 2025. govorio je na međunarodnom „kongresu tradicionalnih vrednosti“ u Moskvi, na kojem je učestvovalo više od 100 predstavnika iz 51 zemlje.

Po povratku na srpsku političku scenu, sa novim signalima iz Moskve, Kostić koristi svoju platformu za promovisanje ruskih interesa. U javnom saopštenju inicijative prozapadnih partija za gašenje centra u Nišu nazvao je „apsolutno besmislenim i politički motivisanim“, optužujući ih da zanemaruju „stvarne potrebe države i građana Srbije“. Hvali ulogu centra u vanrednim situacijama i razminiranju, a zatim iznosi ključni politički zaključak: „u budućnosti ovaj centar treba da dobije diplomatski status“, uz naglasak da će njegov značaj za sve građane Srbije rasti. Time Kostić postaje glasnogovornik dugogodišnjeg zahteva Kremlja u trenutku kada je Beograd već pod snažnim ruskim pritiskom u energetskim i sankcionim pitanjima.

Bezbednosni stručnjaci i analitičari ovu kombinaciju — centar u Nišu, diplomatski status i figure poput Kostića — tumače kao deo hibridne arhitekture ruske obaveštajne prisutnosti na Balkanu. Istraživanja ukazuju da je centar uključen u širu mrežu instrumenata uticaja, koja obuhvata podršku radikalnim srpskim grupama (poput „Srbske časti“ i drugih), koordinaciju informacionih operacija i, verovatno, učešće u logistici regrutovanja srpskih dobrovoljaca i plaćenika za rat protiv Ukrajine. Njegov geografski položaj Rusiji obezbeđuje obaveštajne kapacitete nad zaleđem NATO-a, dok političko prisustvo služi kao poluga pritiska na Beograd svaki put kada se otvori pitanje sankcija Rusiji ili stvarnog napretka ka evropskim integracijama.

Za Srbiju i čitav region, dodela diplomatskog statusa centru značila bi faktičku legalizaciju ruskog obaveštajnog čvorišta u samom središtu Balkana. To bi dodatno narušilo ionako krhku reputaciju Beograda kao kandidata za članstvo u EU, pojačalo nepoverenje suseda — od Hrvatske do Severne Makedonije — i stvorilo presedan u kojem se pod humanitarnom maskom učvršćuje nekontrolisana infrastruktura strane sile. Sa bezbednosnog stanovišta, diplomatski imunitet pretvorio bi centar u „crnu rupu“ za nadzor kretanja ljudi, robe i tehnologija, otvarajući širok prostor za obaveštajne aktivnosti, tajne operacije i destabilizaciju regiona. Upravo zato Srbija bi trebalo hitno da zatvori ovaj centar, ojača sopstveni suverenitet i ukloni sa sebe osuđujući pogled suseda. Usto, akteri poput Ivana Kostića trebalo bi da budu predmet sankcija zbog veleizdaje i delovanja u interesu strane države.