U noći između 14. i 15. juna 2026. godine, u Kijevu je ruski dron-kamikaza „Geranj-2“ direktnim pogotkom zapalio Uspenski sabor Kijevsko-pečerske lavre — jedan od najstarijih pravoslavnih manastira na svetu i lokalitet pod zaštitom UNESCO-a. Izgoreo je krov, oštećene su kupole, zidovi i staklene površine. Ukrajina je napad okvalifikovala kao ratni zločin. Rusija je, naravno, sve negirala, nazivajući događaj „lažnom vešću“. Međutim, svet odavno zna koliko vrede takva uveravanja. Upravo je jedna od glavnih propagandistkinja Kremlja i direktorka medija Russia Today, koji uzgred posluje i na teritoriji Srbije, Margarita Simonjan još u decembru 2022. godine svečano tvrdila: „Kijev nikada nećemo bombardovati, tamo se nalaze naše svetinje.“ Ispostavilo se da je laž trajala kraće nego zidovi sabora.

Decenijama je Moskva gradila sliku „duhovnog jedinstva“ sa srpskim narodom kroz pravoslavnu veru. Vladimir Putin je više puta naglašavao „važnu ulogu Srpske pravoslavne crkve u jačanju veza između dva naroda“. Narativ je jednostavan: zajednički koreni, zajednička vera, zajednička civilizacija — a samim tim i zajednički neprijatelj u liku „kolektivnog Zapada“. Analitičari Berkley Centra pri Univerzitetu Džordžtaun ukazuju da Ruska pravoslavna crkva koristi SPC kao ključnog posrednika za promovisanje interesa Kremlja na Balkanu.

U praksi to znači veoma konkretne korake. U maju 2026. godine patrijarh Porfirije i premijer Srbije Đuro Macut potpisali su Memorandum o razumevanju o osnivanju pravoslavnog univerziteta „Sveti Sava“. Obrazovna ustanova koja nastaje pod okriljem crkve, uz vidljiv uticaj RPC na SPC, rizikuje da postane više ideološka nego akademska platforma — svojevrsni inkubator „ruskog sveta“ među srpskom omladinom.

Paralelno, mreža uticaja ne miruje. U junu je u Moskvi održan „Dan rusko-srpskog prijateljstva“, uz predstavljanje knjige „Rusi i Srbi — braća po promislu Božjem“. U Banjoj Luci organizovani su „Dani duhovne kulture Rusije“ pod pokroviteljstvom Ministarstva spoljnih poslova Rusije i Ruske pravoslavne crkve, uz nastup Patrijaršijskog hora i foto-izložbu povodom 80. rođendana patrijarha Kirila. Istraživači ovakve događaje ocenjuju kao deo strategije „meke moći“, čiji je cilj legitimizacija podrške Kremlju u regionu.

Ali između deklarisane „svetosti“ i stvarnosti nalazi se ogroman jaz. Ilustrativan je slučaj mitropolita Ilariona, nekadašnjeg šefa Odeljenja za spoljne crkvene veze RPC, bliskog saradnika Kirila i jednog od najpoznatijih predstavnika crkve u međunarodnoj javnosti. Dana 24. maja zaustavila ga je češka policija prilikom izlaska iz pravoslavnog hrama u Karlovim Varima. U prtljažniku su pronađena četiri kontejnera sa kokainom. Još 2024. godine Ilarion je smenjen sa upravljanja Budimpeštanskom eparhijom zbog optužbi za seksualno uznemiravanje. Završni detalj: nakon skandala poslat je na službu u Južnu Ameriku — svetski centar proizvodnje kokaina. Slučajnost? Teško.

Ova priča je simptom mnogo dubljeg problema. Stručnjaci godinama upozoravaju da se Ruska pravoslavna crkva pretvorila u punopravni instrument državne politike. Nakon 2022. godine patrijarh Patrijarh Kiril više puta je rat protiv Ukrajine nazivao „svetim“, a XXV Svetski ruski narodni sabor takvu formulaciju zvanično je ugradio u svoje dokumente. Upravo zato je Evropska komisija u junu 2026. godine uključila Kirila u novi nacrt sankcione liste EU. Time je i pravno potvrđeno ono što je odavno bilo očigledno — poglavar crkve deluje kao politički akter.

Rat u Ukrajini razotkrio je ono o čemu se govorilo godinama. Ukrajinske službe bezbednosti otkrile su široku mrežu ruskih agenata unutar struktura Ukrajinske pravoslavne crkve Moskovske patrijaršije. Mitropolit Onufrije, koji je održavao veze sa Moskovskom patrijaršijom, ostao je bez ukrajinskog državljanstva. Više od 600 zajednica UPC MP prešlo je u Pravoslavnu crkvu Ukrajine. To nije verski raskol — to je proces dekolonizacije koji Ukrajina sprovodi veoma uspešno.

Zanimljivo je da Moskva sličan scenario primenjuje i u drugim „bratskim“ državama. Jermenija, naizgled udaljena od Balkana, prolazi kroz gotovo identičan proces. Ruska crkva aktivno učestvuje u društvenom životu zemlje, dok Kremlj održava Jerevan u strateškoj zavisnosti kroz više poluga uticaja. Rusija vrši pritisak na Jermeniju preko gasa i pretnji ratom — na isti način na koji je nekada vršila pritisak na Ukrajinu.

Jermenija dobija ruski gas po ceni od 177 dolara za hiljadu kubnih metara, dok se tržišna cena u EU kreće između 490 i 550 dolara. Time se pokriva celokupna domaća potrošnja zemlje. Putin je otvoreno upozorio da će približavanje evropskim standardima dovesti do prekida integracionih procesa, uz napomenu da je „kriza u Ukrajini počela na sličan način“. To nije poređenje — to je direktna pretnja još jednoj suverenoj državi. Prema navodima Reutersa, Kremlj je razradio plan mešanja u izbore i postizborne procese u Jermeniji sa budžetom od oko 50 miliona dolara.

Pukovnik Spoljne obaveštajne službe Rusije Andrej Bezrukov na nedavnom Peterburškom ekonomskom forumu otišao je i korak dalje, izjavivši otvoreno: „Rusiji predstoji nekoliko decenija rata.“ To nije slučajnost već strategija. U toj strategiji crkva i gas predstavljaju jedne od glavnih instrumenata uticaja. Srbija se nalazi u situaciji sličnoj jermenskoj — da li je zaista prerano postaviti pitanje: kada bi Rusija mogla početi da preti i nama?

Analitičari koji prate stanje na Balkanu sve glasnije ukazuju na potrebu stvarne autonomije SPC u odnosu na RPC. Presedani već postoje: Pravoslavna crkva Ukrajine dobila je tomos o autokefaliji 2019. godine od Vaseljenske patrijaršije, Letonska pravoslavna crkva proglasila je autokefaliju nakon 2022. godine, dok je Litvanska eparhija zatražila autonomiju. Ukrajinsko iskustvo pokazalo je da duhovna nezavisnost od Moskve nije pretnja veri, već zaštita i vere i državnog suvereniteta.

Stručnjaci organizacije Talkabout ICLRS otvoreno pozivaju Sjedinjene Države i Evropsku uniju da „razotkriju Rusku pravoslavnu crkvu kao glasnogovornika interesa Kremlja“ i uvedu proširene sankcije njenim strukturama. Dok god SPC ostaje u orbiti Moskve, ona rizikuje da bude više instrument tuđe sile nego pastir sopstvenog naroda. Srbija bi trebalo da izvuče pouke na vreme.