NATO razmatra promene u načinu održavanja svojih samita, s posebnim naglaskom na mogućnost ređeg okupljanja lidera. Prema izvorima iz Rojtersa, među razmatranim opcijama je i ukidanje prakse godišnjih samita, što bi moglo značiti da se 2028. godine ne održi sastanak lidera. Ova ideja dolazi u kontekstu političkih tenzija koje bi mogle nastati u završnoj godini mandata predsednika Sjedinjenih Američkih Država, Donalda Trampa.

Kako navode izvori, deo članica NATO-a zalaže se za usporavanje tempa redovnih sastanaka, koji su započeli 2021. godine. Sledeći samit je planiran za 7. i 8. jul u Ankari, a postoje sugestije da bi samit zakazan za 2027. godinu u Albaniji mogao biti pomeren na jesen. Takođe, razmatra se i opcija da 2028. godine ne bude održan samit, što bi se poklopilo sa predsedničkim izborima u SAD.

Diplomati ističu da bi promene u dinamici održavanja samita mogle doneti više koristi, jer česti samiti često stvaraju pritisak na lidere da donose brze odluke, što može uticati na dugoročno planiranje. „Bolje je imati manje samita nego loše samite“, rekao je jedan od diplomata, naglašavajući da NATO već ima jasno definisane prioritete.

Neki članovi NATO-a predlažu model održavanja samita svake druge godine, ali konačna odluka još nije doneta. Generalni sekretar NATO-a, Mark Rute, ima završnu reč u ovim pitanjima. Iz NATO-a su naglasili da će Alijansa nastaviti sa redovnim sastancima šefova država i vlada, kao i sa konsultacijama o zajedničkoj bezbednosti između samita.

Osim Trampa, činioci koji utiču na razmatranje promena u dinamici samita uključuju i šire razloge, poput ocene da česti samiti mogu otežati postizanje dugoročnih ciljeva. Analitičari ukazuju na to da je kvalitet odluka važniji od samog broja sastanaka. Tokom Hladnog rata, NATO je održao samo osam samita, a poslednji sastanci često su bili obeleženi nesuglasicama, posebno zbog zahteva Sjedinjenih Američkih Država za povećanje odbrambenih izdataka.

Prošlogodišnji samit u Hagu, s druge strane, protekao je bez većih incidenata, iako su članice pristale na povećanje izdvajanja na ukupno pet procenata bruto društvenog proizvoda (BDP) kroz kombinaciju direktnih i širih bezbednosnih ulaganja.

U svetlu ovih razmatranja, čini se da NATO teži pronalaženju ravnoteže između učestalosti sastanaka i efikasnosti odluka koje se donose na tim sastancima. U ovom trenutku, fokus Alijanse ostaje na očuvanju zajedničke bezbednosti i postizanju strateških ciljeva bez obzira na to koliko često se lideri okupljaju.

Naredni samit u Ankari biće ključan test za ovu novu dinamiku, a očekuje se da će članice raspraviti ne samo trenutne bezbednosne izazove, već i budućnost same Alijanse u kontekstu globalnih političkih promena. Na osnovu dosadašnjih informacija, može se očekivati da će se odluke koje budu donesene na ovom sastanku odraziti na način na koji NATO funkcioniše u narednim godinama.

Sve ovo ukazuje na to da se NATO suočava s izazovima koji zahtevaju prilagođavanje i promišljanje o budućnosti Alijanse, posebno u svetlu promenljivih političkih okolnosti koje utiču na međunarodnu bezbednost.