Sporazum između Sjedinjenih Američkih Država i Irana dodatno jača vlast u Teheranu, što nemačka štampa ocenjuje kao znak neupućenosti administracije američkog predsednika Donalda Trampa. Benjamin Veber, novinar nemačkog javnog servisa ARD, u svom komentaru naglašava da je „ponovno otvaranje Ormuskog moreuza jedino postignuće SAD u sporazumu s Iranom“. Iako ovaj pomorski prolaz nije bio zatvoren pre rata, Iran je jasno stavio do znanja da će ga zatvoriti u slučaju napada, što ukazuje na nedostatak predviđanja iz Vašingtona.

Veber dalje ističe da sporazum deluje kao pregovarački uspeh za režim u Teheranu, koji će ponovo moći da izvozi naftu uz ublažene ekonomske sankcije. Iako SAD negiraju da će odmrznuti iransku imovinu, pominju se ratne odštete u visini stotina milijardi dolara. Iran je, zauzvrat, pristao da nikada ne razvije nuklearno oružje, ali je istovremeno tajno obogaćivao uranijum do 60 odsto, što je blizu nivoa potrebnog za izradu nuklearne bombe. Veber primećuje da će pregovori o iranskom nuklearnom programu doći kasnije, što dodatno oslikava američku slabost.

Pored toga, SAD su pristale na iranski zahtev da se sporazumom okonča izraelski rat u Libanu, iako Izrael kritički gleda na ovaj sporazum i nije aktivno učestvovao u pregovorima. Benjamin Netanjahu, izraelski premijer, može pokušati da sabotira sporazum kroz Liban, što bi moglo dovesti do eskalacije sukoba. Veber zaključuje da je tvrdnja SAD i Izraela da je rat protiv Irana vođen zbog iranskog naroda najciničniji deo cele priče, jer su ljudi u Iranu ponovo prepušteni režimu koji ih ugnjetava.

List Frankfurter algemajne cajtung objavljuje tekst pod naslovom „Ovo je kapitulacija“, u kojem autor Ahmad Mansur piše da je sporazum izdaja Iranaca koji su protestovali protiv vlasti. On smatra da će dogovor, koji nudi 60 dana primirja, biti prikazan kao diplomatski uspeh, ali da je zapravo reč o farsi. Iran će dobiti novac, uključujući 24 milijarde dolara zamrznutih sredstava, kao i dozvolu za prodaju nafte. Iako se Iran obavezuje da neće težiti razvoju atomske bombe, sporazum omogućava režimu da nastavi sa svojim delovanjima.

Magazin Špigel ukazuje na promenu u situaciji za Netanjahua, koji je prvobitno delovao kao pobednik nakon što su SAD i Izrael zajednički napali Iran. Međutim, sada izgleda kao gubitnik, suočen s neuspehom da zadrži podršku SAD. Iran je, s druge strane, izašao iz sukoba ojačan, uz mogućnost ponovnog izvoza nafte i vraćanja zamrznutih sredstava.

Bivši obaveštajni analitičar izraelskog premijera, Eldad Šavit, procenjuje da će Netanjahu izbeći direktnu konfrontaciju sa Trampom i možda javno prihvatiti sporazum, dok će delovati samostalno iza kulisa. Očekuje se da će Netanjahu nastojati da ostvari ciljeve u vezi s Iranom, ali njegov manevarski prostor je ograničen, posebno kada je reč o američkim interesima.

Tramp je jasno stavio do znanja da želi da okonča rat i da će izvršiti pritisak na Izrael ako ga bude smatrao pretnjom za svoje sporazume. Ovaj razvoj događaja ukazuje na kompleksnost situacije na Bliskom istoku, gde se interesi različitih aktera često sukobljavaju, a rezultati sporazuma ostaju neizvesni.

U celini, situacija u vezi sa sporazumom između SAD i Irana oslikava izazove s kojima se suočavaju međunarodni odnosi, kao i unutrašnji problemi u Iranu, koji se suočava sa protestima i nezadovoljstvom građana. Sporazum može pružiti privremena rešenja, ali dugoročne posledice ostaju neizvesne.