Svet ulazi u novu eru ratovanja u kojoj su granice između vojske, obaveštajnih službi, tehnoloških kompanija i veštačke inteligencije sve nejasnije. Predsednik Srpske lige, Aleksandar Đurđev, analizira savremene sukobe i ulogu algoritama i nadzornih sistema u globalnoj bezbednosti. On ističe da se ratovi XXI veka više ne vode samo tenkovima, avionima i raketama, već i kroz serverske centre, baze podataka i sistemima za masovni nadzor. Veštačka inteligencija postaje ključni faktor u identifikaciji i selekciji potencijalnih meta.

U svom autorskom tekstu, Đurđev naglašava da svet postaje mesto gde je teško odrediti ko posmatra pojedinca – da li je to vojnik, obaveštajac ili algoritam. Nekada su imperije osvajale teritorije, dok danas osvajaju podatke. U ovom kontekstu, izraelske operacije u Libanu i povezanost američkih tehnoloških kompanija sa Pentagonu predstavljaju primer novog svetskog poretka, gde se brišu granice između države, korporacije i tehnologije.

Đurđev dalje objašnjava da veštačka inteligencija više nije samo pomoćni alat, već postaje oružje i sredstvo globalne kontrole. Tehnološke kompanije koje su nekada razvijale aplikacije sada oblikuju vojne doktrine. Pitanje budućnosti više nije ko ima najjaču vojsku, već ko kontroliše podatke, algoritme i infrastrukturu nadzora.

U ovom novom modelu sukoba, izraelske operacije protiv Hezbolaha u Libanu su dobar primer. Izrael koristi sistem zasnovan na veštačkoj inteligenciji za identifikaciju i praćenje članova Hezbolaha, kombinujući podatke sa različitih izvora, uključujući pametne telefone, dronove i kamere. Ova tehnologija omogućava brzo i efikasno delovanje, ali postavlja i važna moralna pitanja o tome kako algoritmi odlučuju ko je meta.

Stručnjaci upozoravaju da sistemi zasnovani na veštačkoj inteligenciji mogu pogrešno identifikovati civile, oslanjajući se na obrazce ponašanja umesto na direktne dokaze. U ovom kontekstu, Đurđev navodi slučaj Ahmada Turmusa, operativca Hezbolaha, koji je bio prepoznat kao meta zahvaljujući tehnologiji. Njegovo ubistvo postavlja pitanje etike u korišćenju ovakvih sistema.

Moderni ratovi, kako Đurđev ističe, donose nove izazove, a ekonomska strana rata postaje sve važnija. Primer izraelskog sistema „Gvozdena kupola“ pokazuje kako skupi sistemi mogu postati ranjivi na jeftine dronove. Ovo ukazuje na to da budućnost ratovanja zavisi od sposobnosti prilagođavanja, a ne samo od visokotehnoloških rešenja.

Ova tehnološka revolucija nije ograničena samo na Bliski istok, već se globalno manifestuje kroz geopolitičke sukobe, kao što su tenzije između SAD i Kine. Američki pritisak na Latin Ameriku da obustavi kineske projekte ukazuje na to kako nauka i tehnologija postaju deo vojnih strategija.

U ovom kontekstu, Đurđev naglašava važnost tehnološkog suvereniteta za Srbiju. On smatra da Srbija mora razvijati sopstvene tehnološke kapacitete kako bi očuvala nacionalni suverenitet. Podaci postaju nova nafta, a algoritmi novo oružje, što zahteva ulaganje u domaći IT sektor, razvoj nacionalnih AI kapaciteta, kao i modernizaciju obaveštajnih struktura.

Srbija takođe treba biti svesna rizika od postajanja tržištem za strane tehnološke sisteme. U svetu gde velike sile nastoje kontrolisati telekomunikacije i infrastrukturu, važno je održati ravnotežu i ne dozvoliti potpunu zavisnost od jednog centra moći.

Na kraju, Đurđev upozorava da će budućnost doneti svet u kojem će države koje kontrolišu podatke, algoritme i infrastrukturu nadzora imati moć veću nego ikada pre. U takvom svetu preživeće samo države koje imaju jasnu strategiju i koje razumeju da su novi oblici suvereniteta vezani ne samo za granice, već i za tehnologiju i informacije.