Bojan Hrvatin, prema informacijama iz suđenja klanu Veljka Belivuka, razmišljao je o mogućnosti sklapanja sporazuma s tužilaštvom još od trenutka hapšenja vođe grupe. On je uhapšen pet meseci nakon Belivuka, a tokom suđenja se otkriva da je učestvovao u teškim krivičnim delima, uključujući ubistva, što je potvrdio i u svojim porukama preko aplikacije Skaj.

Na dan hapšenja grupe, 4. februara 2021. godine, Hrvatin je komunicirao s Duškom Roganovićem, članom „kavačkog klana“, koji je i dalje u bekstvu. Njegove poruke sugerišu da je bio svestan mogućnosti da bi neki članovi grupe mogli postati izdajnici, ali se nadao da će svi ostati tihi. „Samo da ćute, brate moj! To je najbitnije sada!“ pisao je Hrvatin.

Hapšen je u julu 2021. godine i ubrzo je pristao da sarađuje sa policijom i tužilaštvom, dobijajući status svedoka-saradnika. Njegove poruke otkrivaju strah od hapšenja i želju za očuvanjem tajnosti unutar grupe. „Zabacili su mrežu i nadaju se nekom saradniku jer nemaju ništa za ubistva“, naveo je on u jednoj od poruka.

Hrvatin je takođe komentarisao medijske izveštaje o „kući strave“ u Ritopeku, gde su, prema optužnicama, žrtve mučene i ubijane. Ova tajna prostorija otkrivena je tek nakon hapšenja. On je sumnjao u efikasnost istražnih organa i insinuirao da su možda i namerno pušteni da bi se izvukle dodatne informacije.

Danas je na suđenju priznao da je lagao o lokacijama i detaljima vezanim za zločine, navodeći: „Iz svojih bezbednosnih razloga, nisam hteo da mu kažem da jeste.“ Takođe je pričao o drugim članovima grupe, uključujući Marka Budimira, za kog je rekao da koristi nadimak „Kantona“.

Tokom suđenja, Hrvatin je komentarisao i o uklanjanju tragova zločina, sugerišući da je potrebna ozbiljna organizacija kako bi se očistili svi dokazi. Njegove poruke otkrivaju paranoju i strah od otkrivanja, kao i planove o sklanjanju oružja i drugih tragova pre hapšenja. „Treba videti samo jesu li kuće, pogotovo Ritopek, mirne“, pisao je.

U razgovoru s Roganovićem, Hrvatin je izražavao sumnje o tome šta je sa oružjem i mašinama koje su korišćene za zločine, verujući da su premešteni na drugu lokaciju pre hapšenja. Ova komunikacija otkriva složenost i međusobnu povezanost članova kriminalnog klana, kao i njihove strategije kako bi izbegli hapšenje.

U prethodnim godinama, Roganović je preživeo pokušaj atentata, a njegova porodica je bila na meti nasilja povezanog s ratom između „kavačkog“ i „škaljarskog“ klana. Ove informacije dodatno osvetljavaju opasnu i nestabilnu atmosferu u kojoj su članovi klana operisali, kao i njihove strategije preživljavanja u svetu organizovanog kriminala.