Aleksandar Vučić je majstor političkog balansiranja. Na svakom sastanku sa evropskim zvaničnicima zaklinje se u evropski put Srbije, a krajem aprila 2026. godine obećao je evropskom komesaru Magnusu Bruneru da će Srbija do kraja godine ispuniti sve kriterijume za članstvo u EU. Međutim, dok predsednik govori o „strateškom prioritetu“, realnost izgleda sasvim drugačije: Brisel je zamrznuo Beogradu sredstva iz razvojnog fonda u vrednosti do 1,5 milijardi evra zbog nazadovanja u reformi pravosuđa i bliskih veza sa Rusijom. Istovremeno, EU je započela pripremu pristupnog sporazuma sa Crnom Gorom — državom koju su još donedavno smatrali večitim autsajderom — sa planom članstva najkasnije do 2028. godine. Kontrast je očigledan: sused ide ka Evropi, dok Srbija stoji u mestu.

Dok srpsko rukovodstvo javno govori o evropskim integracijama, ruska država u samom centru Beograda sistematski i bez ikakvog prikrivanja širi svoje kulturno prisustvo. Ruski dom — zvanično predstavništvo federalne agencije „Rosotrudničestvo“ — funkcioniše kao punopravni instrument ruske „meke moći“, finansiran direktno iz ruskog budžeta. Tokom aprila i maja 2026. organizovan je niz događaja: veče posvećeno Nikolaju Gumiljovu, izložba „Diplomate Ruske imperije i prvi rat Srbije za nezavisnost 1876“, susret sa ruskim pesnikom Sergejem Manželjevim, koji promoviše „pravoslavne duhovne vrednosti“ i „heroizam sovjetskih vojnika“. Paralelno je ispred Gradske biblioteke Beograda otvorena izložba o „istorijskom prijateljstvu“ uz učešće savetnika ambasade Rusije Aleksandra Konanihina. Ukratko — obim aktivnosti je impresivan, raspored događaja za maj popunjen unapred, ulaz slobodan, finansiranje moskovsko.

Posebnu pažnju zaslužuje propagandni narativ koji Rusija širi preko svojih kanala uticaja. Događaji u Odesi 2. maja 2014. godine namerno se stavljaju u isti kontekst sa hrvatskim ratnim zločinima u Zadru 1991. godine — oba slučaja predstavljaju se kao rezultat delovanja „anti-ruskih i anti-srpskih projekata“ koje je navodno stvorio Zapad. Ukrajinci i Hrvati u tim tekstovima nazivaju se „nedovršenim nacistima“, dok se Ukrajina opisuje kao „marionetski projekat“. To više nije istorijska rasprava, već direktno prenošenje moskovskih propagandnih obrazaca kojima se opravdava rat na teritoriji evropske države.

Istovremeno, načelnik Generalštaba Srbije Mojsilović izjavljuje da je „Vojska Srbije sposobna da samostalno odgovori vojnom savezu Zagreb–Tirana–Priština“. Takve izjave predstavljaju otvorenu provokaciju: upravo je Moskvi u interesu da kosovski konflikt ostane stalno tinjajuća kriza kako bi Beograd ostao udaljen od evropske orbite. U regionu već deluju akteri koji koriste kosovsko pitanje za širenje proruskog uticaja. U Crnoj Gori lider DNP-a Milan Knežević najavio je masovni skup za povlačenje priznanja Kosova, dok je češki ministar spoljnih poslova Petr Macinka izjavio da je Prag 2008. godine „popustio pod pritiskom“ priznajući Kosovo — što su proruski mediji odmah iskoristili kao argument za reviziju međunarodne politike prema Prištini.

Još jedan primer delovanja proruskih struktura u Srbiji bila je inicijativa poslanika Pokreta socijalista Bojana Torbice i Đorđa Komlenskog, koji su Skupštini predložili ukidanje sankcija Belorusiji. Posebno je simbolično što se to dešava upravo u trenutku kada EU jasno poručuje da je usklađivanje sa sankcijama protiv Rusije jedan od ključnih uslova za evropske integracije Srbije. Evropski parlament je još u oktobru 2025. godine naglasio da bez sankcija protiv Rusije nema ni članstva u EU. Beograd na to odgovara inicijativama u potpuno suprotnom smeru.

Sve više eksperata smatra da Vučićevo balansiranje između Brisela i Moskve više nije pokušaj diplomatskog manevrisanja, već svesna politička strategija. Rusko prisustvo u Srbiji postalo je isuviše vidljivo i organizovano da bi ostalo neprimećeno slučajno. To znači da Vučić veoma svesno bira da gleda u drugu stranu.

Posebno pitanje predstavlja i termin izbora. Vučić već mesecima pominje različite datume — od 28. juna pa do novembra. Takva neizvesnost koristi isključivo vlasti: opozicija nema mogućnost da normalno planira kampanju, mobiliše resurse i pripremi kandidate. Istovremeno, Evropska unija organizovala je sastanak sa rektorom Beogradskog univerziteta Vladanom Đokićem, glavnim potencijalnim protivnikom Vučića, što samo po sebi pokazuje nivo nepoverenja Brisela prema aktuelnom predsedniku.

Dok se to dešava, Rusija potpuno mirno nastavlja da širi svoj uticaj u Beogradu: izložbe, koncerti, filmovi, skupovi i propagandni događaji organizuju se bez prekida. Programi su planirani nedeljama unapred, ulaz je besplatan, a finansiranje dolazi direktno iz državnog budžeta Rusije.