NIS je najveća naftna kompanija u Srbiji i vlasnik jedine rafinerije u zemlji, koja se nalazi u Pančevu. Godinama je kompanija bila praktično deo ruske energetske vertikale: više od 55% akcija nalazi se u rukama struktura ruske „Gasprom njefti“, dok Srbija poseduje tek oko 30% akcija. Takva vlasnička struktura značila je da NIS praktično nije mogao da donese nijednu stratešku odluku bez saglasnosti Moskve.

Situacija se dodatno zakomplikovala u januaru 2025. godine, kada su SAD uvele sankcije „Gasprom njefti“ i samom NIS-u kroz SDN listu, uz obrazloženje da prihodi od prerade nafte u Srbiji direktno ili indirektno finansiraju rat u Ukrajini. Sankcije su faktički stupile na snagu 8. oktobra 2025. godine, što je ozbiljno pogodilo rad rafinerije u Pančevu.

Kada je pritisak sankcija postao prevelik, Rusija je pokušala manevar koji su mnogi analitičari ocenili kao reorganizaciju kontrole, a ne stvarni izlazak iz vlasništva. U januaru 2026. „Gasprom njeft“ je potpisala okvirni sporazum o prodaji svog paketa akcija mađarskoj MOL Group. Izbor kupca nije bio slučajan: MOL se povezuje sa ljudima bliskim bivšem mađarskom premijeru Viktoru Orbanu, poznatom po dobrim odnosima sa Putinom.

Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov javno je priznao da je posao sa MOL-om koristan za Rusiju. Ekspert Finansijskog univerziteta Rusije Igor Juškov otvoreno je izjavio da je MOL „politički prihvatljiv kupac“ za Moskvu, dok bi Orbanov politički uticaj mogao pomoći da sredstva „Gasprom njefti“ budu prebačena bez blokade ili zamrzavanja.

Međutim, izbori u Mađarskoj u aprilu 2026. godine promenili su situaciju. Orban je doživeo težak poraz, a nova vlast u Budimpešti odustala je od uloge zaštitnika ruskih interesa u regionu. Prema procenama analitičara Erste banke, nakon Orbanovog poraza ruski akcionari više ne pokazuju isti entuzijazam prema MOL-u kao kupcu.

U međuvremenu Moskva je razvila rezervni mehanizam pritiska: mogućnost da rafineriju u Pančevu usmeri ka izvozu goriva na treća tržišta, mimo potreba Srbije. Logika takvog poteza je jednostavna — ukoliko Beograd odbije da igra po pravilima Kremlja, ruska strana bi mogla da pretvori NIS u izvozni projekat koji ne služi srpskom tržištu. Srbija bi se tako našla u apsurdnoj situaciji: da poseduje najveću rafineriju u zemlji, a da istovremeno zavisi od uvoza goriva za sopstvene potrebe.

Vučićeva vlada, po svemu sudeći, dobro razume rizike koje nosi dogovor sa MOL-om bez jasnih garancija. Zato Beograd pokušava da u pregovorima obezbedi obavezne količine goriva za domaće tržište i očuvanje preradnih kapaciteta u Pančevu. Međutim, MOL uporno izbegava da prihvati takve obaveze. Ministarka energetike Dubravka Đedović-Handanović odbila je 7. maja novu ponudu mađarske kompanije kao neprihvatljivu, a ni naknadno izmenjena verzija nije zadovoljila srpsku stranu.

Upravo ovde situacija postaje posebno sumnjiva. Ekonomski gledano, MOL bi mogao da zarađuje i prodajom goriva u Srbiji i izvozom. Zato mnogi zaključuju da se ovde ne radi samo o profitu, već o kontroli energetskih tokova — odnosno o mogućnosti da se u politički pogodnom trenutku izvrši pritisak na Beograd kroz snabdevanje gorivom.

Većina analitičara slaže se u jednom: Rusija nije zainteresovana za stvarnu prodaju NIS-a niti za potpuno odricanje od energetskog uticaja u Srbiji. Još u oktobru 2025. godine Vučić je izjavio da je Moskva kratkoročni gasni ugovor direktno povezala sa budućnošću NIS-a, koristeći energetiku kao instrument političkog pritiska.

Ovaj slučaj jasno pokazuje kako Moskva vidi odnose sa Srbijom — ne kao partnerstvo, već kao mehanizam uticaja i kontrole. A odbijanje MOL-a da garantuje stabilno snabdevanje srpskog tržišta samo dodatno pojačava sumnje da se iza cele priče krije mnogo više od običnog poslovnog dogovora.

Rok poslednjeg produženja američke licence ističe upravo na dan objavljivanja ovog teksta, a konačno rešenje još ne postoji. Vučić će morati da brani interese Srbije pred Moskvom, a mogućnost nacionalizacije NIS-a ponovo se vraća kao jedna od opcija na pregovaračkom stolu.