Politikolog i istraživač Nikola Tamburkovski u podkastu „Pola sata Demostata“ istakao je ključnu ulogu sindikata u zaštiti radnika, naglašavajući da su oni jedini preostali mehanizam koji može da pruži zaštitu radničkim pravima. On je ukazao na to da je javno mnjenje često usmereno protiv sindikata, smatrajući ih odgovornim za trenutnu situaciju u kojoj se nalaze radnici.

Tamburkovski je naglasio da se poverenje u sindikate ne može obnoviti bez značajnih poboljšanja u radnim i životnim uslovima običnog čoveka, kao i smanjenja nejednakosti i korupcije. On smatra da su sindikati nemoćni da sami reše ove probleme, jer ključne odluke donosi politika. Potrebno je da imaju političkog partnera koji bi bio usklađen sa sindikalnim i proradničkim programima, a ne da se oslanjaju na pojedinačne političke lidere.

Prema njegovim rečima, stanje u Srbiji je zabrinjavajuće. U februaru 2026. godine, prosečna neto plata iznosila je 990 evra, što Srbiju svrstava među zemlje sa najnižim platama u Evropi, izuzev Bosne i Hercegovine, Severne Makedonije i Albanije. Takođe, srpski radnici su na vrhu liste kada je reč o broju nedeljnih radnih sati, dok se u Srbiji prosečno radi 41,3 sati nedeljno, što je znatno više od evropskog proseka od 36 sati.

Podaci iz Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje za 2024. godinu pokazuju da je bilo 46 smrtnih ishoda na radu, 4.386 teških povreda, i 19.639 lakih povreda. Ovi podaci ukazuju na ozbiljnost situacije na radnom mestu. Tamburkovski je primetio da, iako je u aprilu stopa nezaposlenosti iznosila samo 8,7%, ovaj podatak nije dovoljno pozitivan kada se uzme u obzir niska cena rada u odnosu na profit koji se ostvaruje.

On je upozorio da podaci o nezaposlenosti ne odražavaju realnost, jer mnogi radnici rade na crno, što dodatno pogoršava situaciju. „Sve to govori da je u realnom životu situacija još lošija nego u statistici“, rekao je Tamburkovski. On smatra da dok god Srbija ostaje zemlja jeftine radne snage i prljavih tehnologija, neće moći da napreduje i ostati će na dnu međunarodne podela rada.

Tamburkovski je takođe komentarisao pitanje broja sindikata u Srbiji, ističući da bi broj registrovanih sindikata trebao da bude mnogo veći, jer trenutni broj od 26.000 može da deluje kao prepreka za efikasnu borbu za radnička prava. On tvrdi da su sindikati jedini preostali mehanizam koji može zaštititi radnike, a ključna komponenta uspeha je terenski rad.

Dobar poverenik mora biti aktivan, hrabar, i imati integritet, što su uslovi za razvoj reprezentativnog i aktivnog sindikata sa informisanim i angažovanim članstvom. Tamburkovski naglašava da je neophodno raditi na jačanju sindikata kako bi se mogli suočiti sa izazovima koje donosi savremeno tržište rada.

U zaključku, Tamburkovski poziva na promene koje prevazilaze sitne reforme i naglašava potrebu za sistemskom promenom koja će poboljšati položaj radnika u Srbiji. Samo kroz zajedničke napore sindikata i politike može se postići značajan napredak u zaštiti radničkih prava i poboljšanju životnih uslova. U svetlu trenutnih izazova, ključna je mobilizacija radnika i jačanje sindikalnog pokreta kao osnovnog sredstva za ostvarivanje pravde i jednakosti u radnom okruženju.