Predsednik Srpske lige Aleksandar Đurđev napisao je autorski tekst u kojem razmatra suštinske promene moći u savremenom svetu. On naglašava da se moć ne gubi, već menja svoj nosioca, prelazeći iz tradicionalnih oblika vlasti na novu dimenziju – tehnološku. U ovom kontekstu, podaci postaju ključni resursi, a onaj ko kontroliše tokove podataka, kontroliše i budućnost.

Đurđev ističe da klasični modeli vlasti, koji su se oslanjali na teritorijalne, demografske, vojne i institucionalne aspekte, danas doživljavaju transformaciju zbog novog sloja koji se pojavljuje – sloja podataka. U tom smislu, tehnologija postaje ključni igrač, dok tehnološke kompanije prelaze iz uloge posrednika u nosioce infrastrukture savremenog života. Ove kompanije, posebno one koje se bave analizom podataka u kontekstu državne bezbednosti i geopolitike, postaju novi centri moći koji nisu uvek podložni klasičnim oblicima kontrole.

Ovaj fenomen neki autori nazivaju „tehnofašizmom“, iako Đurđev naglašava da je potrebno precizno razgraničiti ovaj pojam. Dok je istorijski fašizam bio ideološki zasnovan i otvoreno represivan, savremeni tehnološki sistemi deluju kroz funkcionalnost, često nevidljivo, oslanjajući se na predikciju i usmeravanje, umesto na direktnu prinudu.

U tom smislu, Đurđev predlaže izraz „algoritamska vlast“, gde odluke zavise sve više od obrade podataka, a manje od političke volje. Ovaj sistem karakteriše integracija različitih izvora informacija, brzina donošenja odluka koja prevazilazi ljudske kapacitete, kao i preciznost koja smanjuje potrebu za masovnim delovanjem.

Promena u prirodi ratovanja takođe se odražava u ovim novim uslovima. Dok su klasični ratovi bili masovni i dugotrajni, savremeni konflikti postaju selektivni i usmereni, sa fokusom na precizne udare na ključne tačke sistema. Međutim, Đurđev naglašava da tvrdnje o direktnoj vezi između tehnoloških kompanija i pojedinačnih vojnih operacija često ostaju u domenu spekulacija, iako tehnologija igra značajnu ulogu.

Još jedna važna dimenzija ovog procesa jeste odnos između države i privatnog sektora. Dok je klasična država imala monopol na upotrebu sile, danas su ključni resursi, poput podataka i infrastrukture, često u rukama privatnih kompanija. Ovaj novi hibridni sistem donosi izazove, jer država koristi kapacitete kompanija, dok kompanije stiču uticaj koji prevazilazi klasične tržišne okvire.

Društvena dimenzija ovog procesa takođe nije zanemarljiva. Sistemi nadzora i algoritamskog upravljanja postaju sve prisutniji u svakodnevnom životu, oblikujući informacije koje dobijamo i utičući na naše odluke. U tom smislu, pitanje slobode se menja – više nije samo pitanje političkih prava, već i pristupa informacijama i kontrole nad sopstvenim podacima.

Međutim, svaki sistem nosi svoja ograničenja. Prekomerno oslanjanje na algoritme može dovesti do pogrešnih procena, a zavisnost od tehnologije može smanjiti sposobnost za samostalno delovanje. Istorija pokazuje da nijedna tehnološka prednost nije trajna, a svaka nova mogućnost donosi i nove ranjivosti.

Na kraju, Đurđev postavlja suštinsko pitanje o tome da li se nalazimo na početku novog globalnog poretka ili u prelaznoj fazi. Odgovor na ovo pitanje zavisi od različitih faktora, uključujući tehnološki razvoj i sposobnost društava da razumeju i oblikuju promene koje ih okružuju.

U zaključku, Đurđev naglašava da se struktura moći već promenila, prelazeći iz vidljivih oblika u one koji su ugrađeni u sisteme. Ova promena donosi kako mogućnosti, tako i opasnosti, jer moć koja se ne vidi lako se potcenjuje, a takva potcenjena moć može odlučiti ishod budućnosti.