Koliko je poslova previše za jednu osobu? To pitanje postavlja Pol Dalison u svojoj satiričnoj kolumni za Politico, ističući kako se broj poslova koji mogu biti podnošljivi za pojedinca može drastično menjati zavisno od dana i raspoloženja. U nekim situacijama, čak i jedan jedini posao može delovati kao ogroman teret.

Mnogi ljudi, međutim, uživaju u izazovu koji dolazi sa višestrukim odgovornostima. U tom kontekstu, Manfred Veber se ističe kao primer nekoga ko voli nositi više „šešira“. Veber je član Evropskog parlamenta, šef konzervativne grupacije Evropske narodne partije (EPP) i vodi samu stranku, a sve to istovremeno. Ovaj složeni splet uloga može zbuniti mnoge, pa se čini kao da je potrebno mnogo više od obične ljudske izdržljivosti da bi se upravljalo takvim obimom obaveza.

Osim toga, Veber je, kako se čini, ambiciozan i neprestano teži višim pozicijama. On navodno cilja na višu funkciju u Hrišćansko-socijalnoj uniji u njegovoj rodnoj Bavarskoj, što dodatno komplikuje njegov već prenatrpan raspored. Zanimljivo je da se postavlja pitanje kako bi njegov život izgledao da je uspeo sa svojim bendom „The Peanuts“ i da politika nikada nije kročila u njegov svet.

U međuvremenu, Džordž Ozborn, bivši britanski ministar finansija, predstavlja još jedan zanimljiv slučaj višestrukih karijera. Nakon što je njegova politička karijera završila usled izazova Bregzita, Ozborn se ubrzo preorijentisao na različite poslove. Bio je urednik londonskog lista Evening Standard, savetnik u finansijskoj firmi BlackRock, kao i partner u više investicionih banaka. Njegova uloga predsednika upravnog odbora Britanskog muzeja i savetnika kripto kompanije dodatno naglašava njegovu raznovrsnost.

Osim toga, Ozborn je postao podkaster, što se može smatrati jednim od znakova krize srednjih godina, a tu je i njegova uloga kao šefa odnosa sa državama u OpenAI-u. Njegova lista poslova izgleda kao da se ne završava, a u javnosti se šuška i o njegovom navodnom izumu „Dubai čokolade“. Iako nije sve što se o njemu govori nužno tačno, jasno je da se Ozborn snašao u postpolitičkom životu, preuzimajući raznovrsne uloge.

U Briselu, mnogi Veberovi kolege poslanici takođe imaju tendenciju da se upuste u dodatne poslove. Pitanje koje se postavlja jeste da li je posao evroposlanika uopšte pravi posao, s obzirom na sve dodatne obaveze koje neki od njih preuzimaju. Bivši litvanski evroposlanik Viktor Uspaskič bio je pravi majstor u tome, zarađujući oko tri miliona evra godišnje putem svoje kompanije Edvervita. Uspaskič je bio u centru pažnje zbog tvrdnje da njegov proizvod može da štiti od virusa koji izaziva kovid-19.

Ove priče ukazuju na sveprisutnu pojavu u savremenom društvu, gde mnogi ljudi teže višestrukim karijerama, često preuzimajući više odgovornosti nego što je zdravo ili izvodljivo. Pitanje koje se nameće je granica između ambicije i preopterećenosti, kao i kako balansirati između ličnih ciljeva i obaveza prema društvu.

U zaključku, savremeni svet često slavi pojedince koji uspevaju da se nose sa višestrukim ulogama, ali je važno prepoznati i potencijalne opasnosti koje dolaze sa takvim stilom života. U potrazi za višim statusom i većom moći, često se zanemaruju osnovne potrebe pojedinca, što može dovesti do stresa i iscrpljenosti. U tom smislu, važno je postaviti granice i razmisliti o tome koliko je zaista potrebno nositi više „šešira“ pre nego što postane previše.