Generalni direktor „Elektroprivrede Srbije“ Dušan Živković izjavio je da dekarbonizacija nije samo puka zamena jednog resursa drugim, već je to proces koji zahteva temeljno razumevanje i planiranje. U savremenom svetu, suočavamo se sa izazovima klimatskih promena i potrebom za prelaskom na održive izvore energije. Dekarbonizacija podrazumeva smanjenje emisije ugljen-dioksida i drugih gasova sa efektom staklene bašte, što je ključno za zaštitu životne sredine i zdravlja ljudi.

U Srbiji, elektroenergetski sektor ima značajan udeo u ukupnim emisijama CO2, zbog čega je neophodno preispitati postojeće energetske politike i strategije. „Elektroprivreda Srbije“ (EPS) je ključni igrač u ovom procesu, s obzirom na to da proizvodi oko 70% električne energije u zemlji, većinom iz termoelektrana koje koriste ugalj kao glavni izvor goriva. Ova zavisnost od fosilnih goriva predstavlja veliki izazov, ali i priliku za transformaciju.

Jedan od glavnih ciljeva dekarbonizacije je povećanje udela obnovljivih izvora energije. U Srbiji je potencijal za korišćenje solarne i vetroenergije značajan. Procenjuje se da bi do 2030. godine, Srbija mogla da poveća kapacitete obnovljivih izvora energije na 27% ukupne proizvodnje. To bi značilo smanjenje zavisnosti od uglja i smanjenje emisija CO2, ali i unapređenje energetske efikasnosti.

U poslednjih nekoliko godina, EPS je započela nekoliko projekata koji imaju za cilj povećanje kapaciteta obnovljivih izvora. Jedan od najznačajnijih projekata je izgradnja vetroparka „Kopaonik“, koji će imati kapacitet od 100 MW. Ovaj projekat je deo šire strategije koja uključuje i solarne elektrane i hidroelektrane, čime se nastoji obezbediti stabilna i održiva proizvodnja električne energije.

Pored investicija u obnovljive izvore, EPS se takođe fokusira na modernizaciju postojećih termoelektrana kako bi se smanjila njihova emisija štetnih gasova. Planira se uvođenje tehnologija za hvatanje i skladištenje ugljen-dioksida, kao i korišćenje čistijih goriva. Ove tehnologije su ključne za smanjenje ekološkog otiska termoelektrana i omogućavanje njihovog dugoročnog rada.

Međutim, dekarbonizacija nije samo tehnički izazov. Ona zahteva i promene u zakonodavstvu, kao i angažovanje svih sektora društva. Neophodno je osigurati podršku lokalnih zajednica, kao i ulaganje u obrazovanje i obuku radnika koji će se suočiti sa promenama na tržištu rada. Ovo je posebno važno u regionima gde su termoelektrane ključni poslodavci.

S obzirom na to da se Srbija obavezala na smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte u skladu sa Pariškim sporazumom, dekarbonizacija postaje hitna potreba. Očekuje se da će Srbija do 2030. godine smanjiti emisije CO2 za 33% u odnosu na nivoe iz 1990. godine. Ovaj cilj je ambiciozan, ali dostižan, uz adekvatne strategije i investicije.

U tom kontekstu, važna je i međunarodna saradnja. Srbija može učiti iz iskustava drugih zemalja koje su već prošle kroz proces dekarbonizacije. Takođe, pristup sredstvima iz EU fondova može značajno pomoći u finansiranju projekata obnovljivih izvora i energetske efikasnosti.

Završno, dekarbonizacija nije samo izazov, već i prilika za razvoj i modernizaciju Srbije. Prelazak na održive izvore energije može doneti brojne ekonomske i ekološke koristi, od smanjenja zagađenja do novih radnih mesta u sektoru obnovljivih izvora. U tom smislu, „Elektroprivreda Srbije“ ima ključnu ulogu u ovom procesu, a njena sposobnost da se prilagodi i inovira biće presudna za budućnost energetskog sektora u zemlji.