Neuspeh pregovora u Islamabadu u vezi sa okončanjem rata SAD i Izraela protiv Irana nije bio iznenađujući, s obzirom na velike razlike između predloga Vašingtona od 15 tačaka i ekvivalenta Teherana od deset tačaka. Za postizanje Zajedničkog sveobuhvatnog plana akcije (JCPOA) iz 2015. godine, koji je ograničio obogaćivanje uranijuma u Iranu, trebalo je više od dve godine pregovora, a njegovi koreni zapravo sežu do 2003. godine. Potpredsednik SAD, Džej Di Vens, proveo je manje od jednog celog dana u Islamabadu na pregovorima koji su obuhvatali nuklearno pitanje i nekoliko drugih.

Iznenađenje je bilo Vensovo objašnjenje neuspeha – da je Iran odbio uslove koje su predstavile SAD. Američka strana nije bila u poziciji da diktira uslove jer je Iran ostao čvrst kada je prekid vatre 8. aprila stupio na snagu. Međutim, Vens je verovao, kao i njegov šef Donald Tramp, da su Iranci poraženi i da SAD nisu morale da popuštaju. Nakon Vensovog povratka, Tramp je brzo podigao ulog nametanjem pomorske blokade svim brodovima koji plove ka ili iz iranskih luka kroz Ormuski moreuz. Mnoge analize su ukazale da je blokada ratni čin, što dodatno komplikuje situaciju.

S obzirom na trenutne tenzije, situacija može postati mnogo gora ako Iran odgovori na blokadu svog izvoza nafte napadom na energetske infrastrukture zalivskih monarhija povezanih sa SAD. Ovakav ishod bi povećao cenu nafte, dizela i drugih važnih artikala, što bi moglo dovesti do dodatnih sukoba. Tramp bi mogao nastaviti sa vojnim napadima na Iran, a Izrael bi mogao da se pridruži tim akcijama, što bi moglo rezultirati potpunim ratom. U tom svetlu, hitnost ponovnog pokretanja razgovora postaje očigledna.

Srećom, nijedna strana nije isključila mogućnost daljih pregovora. Posrednici, poput Pakistana i Egipta, rade na premošćavanju jaza između Teherana i Vašingtona. Oba entiteta imaju razloge da izbegnu obnovu rata. Tramp je svestan da bi novi sukob dodatno produbio krizu u njegovom režimu, s obzirom na rastuću inflaciju i loše ocene u anketama pred predstojeće srednjoročne izbore.

Iran je izdržao teške napade, ali bi nastavak sukoba samo povećao štetu i otežao ekonomsku obnovu, što bi moglo dovesti do masovnih nemira. Ove okolnosti su povoljne za obnovu diplomatije, ali zahtevaju izvodljiv okvir. Mnogi analitičari predlažu okvir koji se ne pretenduje da bude sveobuhvatan, ali se bavi centralnim spornim pitanjima.

Jedan od zahteva je da Sjedinjene Države priznaju pravo Irana na obogaćivanje uranijuma, pod uslovom zaštitnih mera Međunarodne agencije za atomsku energiju (MAAE). Obogaćivanje bi se moglo ograničiti na 3,67 procenata, uz praćenje MAAE. Iran bi mogao pristati da obustavi obogaćivanje nakon petogodišnjeg maksimuma. Nakon što je Tramp odustao od JCPOA 2018. godine, Iran se više nije osećao vezanim za svoja ograničenja.

Trenutno, Iran poseduje značajne zalihe obogaćenog uranijuma, ali SAD bi se mogle zadovoljiti praćenim smanjenjem količine urana umesto da insistiraju na potpunom uklanjanju. Sporazum o obogaćivanju mogao bi trajati dvadeset godina sa mogućnošću obnove. Takođe, predloženo je da Iran pismeno potvrdi da neće razvijati nuklearno oružje, što bi se moglo poduprti i izjavom novog vođe Irana.

Pored toga, Iran bi trebao da odustane od zahteva za ratnom reparacijom, dok bi SAD mogle potpuno ukinuti sankcije i osloboditi zamrznutu imovinu. Iran bi takođe mogao da dobije pravo na naplatu naknade za prolaz svojih brodova kroz Ormuski moreuz. U tom kontekstu, postizanje sporazuma o nenapadanju između SAD i Irana, koji bi ratifikovali njihovi zakonodavci, moglo bi biti ključni korak ka smanjenju tenzija.

Na kraju, važno je napomenuti da će za usvajanje bilo kojeg plana biti potrebni kompromisi sa strane Vašingtona. Tramp bi trebao produžiti rok za prekid vatre i prepoznati da ovakvi pregovori zahtevaju vreme. Takođe, bilo kakvi izraelski napadi na Iran mogli bi sve poremetiti, pa bi Tramp trebao obuzdati Netanjahua dok pregovori traju.