Predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je da će Beograd 2028. godine biti domaćin finala Lige Evrope, ali UEFA podseća da odluka još nije doneta. Ovaj događaj je prošle godine doneo Bilbau više od 52 miliona evra, kako direktno, tako i indirektno, sa povratkom 13 puta većim od uloženog novca. Stručnjaci upozoravaju da korist od velikih sportskih manifestacija zavisi od različitih faktora.

Iako Nacionalni stadion u Surčinu još nije izgrađen i radovi kasne, Vučić je tokom obilaska radova na stadionu ponovo najavio da će Beograd biti centar Evrope prilikom finala Lige Evrope. Izvršni komitet UEFA će krajem leta 2026. godine imenovati domaćine finala za 2028. i 2029. godinu, a Srbija je konkurisala za domaćinstvo u obe godine. Međutim, konkurencija uključuje gradove kao što su Pariz, Lion, Torino i Bukurešt.

Sanja Krsmanović Veličković, prodekanka Fakulteta za sport Univerziteta „Union – Nikola Tesla“, naglašava da ne može svaka država da se nada domaćinstvu, jer UEFA postavlja visoke kriterijume. Pravo pri kandidaturi imaju nacionalni fudbalski savezi u dogovoru sa vladom i rukovodstvom sportskih objekata. Kriterijumi koje UEFA postavlja moraju biti ispunjeni da bi se neki događaj mogao održati u određenom gradu.

Beograd je već bio domaćin finala Kupa šampiona 1973. godine, a Krsmanović Veličković se nada da će grad ponovo doživeti tu popularnost i ponos. UEFA zahteva da sve protekne u najboljem redu, uz obezbeđenje sigurnosti navijača i sportista. Prošle godine, finale Lige Evrope u Bilbau donelo je značajan ekonomski uticaj, sa procenjenim povratkom od 13 puta većim od uloženog novca.

U Istanbulu je nedavno odigrano finale Lige Evrope, ali još nisu objavljeni zvanični podaci o ekonomskim efektima tog događaja. Očekuje se da će turskoj ekonomiji doneti najmanje 100 miliona evra kroz turizam i ugostiteljstvo.

Nacionalni stadion u Surčinu će moći da primi 52.000 gledalaca, što bi moglo značiti veliki priliv turista i navijača u Beograd. Krsmanović Veličković ukazuje na važnost ekonomske koristi za grad domaćina, turističke promocije i pozitivnog imidža naroda. Budžet za organizaciju ovakvih takmičenja mora pokriti sve aspekte, od pripreme do održavanja događaja.

Načini finansiranja dolaze od prodaje karata, ugostiteljstva i sponzorstava, ali postoji rizik od izgradnje objekata koji se kasnije ne koriste u punom kapacitetu. Primeri iz Kine, Grčke i drugih zemalja pokazuju da mnogi objekti postaju zapušteni nakon završetka velikih takmičenja.

Krsmanović Veličković upozorava na problem finansiranja velikih sportskih objekata, ističući da lokalne samouprave često nemaju dovoljno sredstava. U takvim situacijama profitiraju građevinske kompanije i međunarodne sportske organizacije, dok se ekonomska korist često ne prenosi na obične građane.

Važno je napomenuti da ekonomska opravdanost izgradnje sportskih objekata zavisi od mnogo faktora. Čak i ako Srbija dobije dozvolu za organizaciju nekog velikog takmičenja, prihodi od toga bi bili samo mali deo od ukupnih ulaganja u fudbalske objekte.

Da bi sportski objekat bio profitabilan, potrebno je da bude višenamenski i da se efikasno upravlja, kao i da ima dobru lokaciju povezanu sa hotelima i restoranima. Na kraju, Krsmanović Veličković naglašava da su efekti organizacije velikih sportskih događaja često manje povoljni nego što se predstavlja u medijima, te da je potrebno pažljivo razmotriti sve aspekte pre nego što se donese konačna odluka o domaćinstvu.